Differentia - gradjanski medij

Ne želimo ni Robina Huda ni Deda Mraza

Gospodin Koštunica se već nekoliko puta obratio narodu (u Novom Pazaru i Knjaževcu) centralne Srbije, rečima da se u predlogu novog ustava garantuje ravnomerni regionalni razvoj. Međutim, gde su ti regioni? Region je Vojvodina, status regiona ima i Beograd, ali šta je sa građanima južno od Beograda? S druge strane, čime se garantuje ravnomerni razvoj tih fiktivnih regiona koje podrazumeva premijer južno od prestonice? Jedan član ustava koji tako glasi (član 94) nikoga konkretno ne obavezuje da se o bilo kom području stara. Ili, hajde da zamislimo kako bi to izgledalo u praksi: Jugoistočna Srbija je područje sa najnižim prosečnim zaradama i najslabijim standardom u republici. Šta bi trebalo država da uradi? Da otme od Vojvodine i da centralnoj Srbiji?

Ravnomerni regionalni razvoj (RRR) ne samo da nije garantovan novim ustavom, već ne bi ni bio pravo rešenje, jer bi izazvalo opravdano negodovanje ljudi iz onih delova zemlje koji su višeg životnog standarda, koji bi sada trebalo da odvajaju novac za nekog drugog. U vreme razgovora o mogućim ustupcima autonomiji Vojvodine, odnosno o smanjenju njenih ingerencija, potrebno je govoriti o ravnopravnosti regija, a ne o ustupcima koje bi jedni trebalo da čine zarad drugih (ravnomernom razvoju). Ravnopravnost regija uključuje sprovedenu decentralizaciju moći, formiranje regiona i ustupanje lokalnim samoupravama dela ingerencija (prava i obaveza) od strane države, odnosno spuštanje ovlašćenja sa viših na niže nivoe vlasti, a tako i raspolaganje većim delom sredstava koje lokalne samouprave prikupljaju od građana. Time bi bili obezbeđeni uslovi da se svi regioni mogu razvijati pod istim uslovima, što danas, u asimetričnoj teritorijalnoj organizaciji i centralizmu – nije slučaj, kao što ne bi bio ni u slučaju donošenja novog ustava.

Time što Koštunica govori o ravnomernom regionalnom razvoju, koga nema i koga neće biti, ne samo da je na delu laž, već u isto vreme pokušaj da se nametne sukob među građanima koji žive u različitim delovima zemlje, koji se u pogledu standarda bitno razlikuju. Zašto bi građane centralne Srbije trebalo da finansiraju građani Vojvodine ili Beograda, ako bi ovaj prvi mogao da se finansira sam, od dela sopstvenih dažbina? Odgovor je jednostavan: Zato što u centralizovanom sistemu novac koji bi trebalo da pripadne opštinama centralne Srbije pripada Centru. Na isti način kojim se ministar za kapitalne investicije ponaša kao Deda-Mraz i deli paketiće po selima i manje razvijenim opštinama uz reči «Eto, ja vama gradim puteve i fabrike», Koštunica obećava (ali ustavom ne garantuje) da će novac koji građani centralne Srbije šalju Beogradu biti vraćen, pa i obogaćen.

Evropa se ne seća kada je na delu bio takav način raspodele sredstava: da novac od poreskih dažbina građana najpre dođe do centra, te da se odatle raspoređuje s obzirom na potrebe regiona, i to fiktivnih. Da se jednome oduzima, da bi se siromašnome pomoglo, te da bi se ovome drugom opet oduzelo taman toliko da bi mu opet bila potrebna pomoć.