Differentia - gradjanski medij

Izgleda da mazohizam postaje sve rasprostranjeniji na jugoistoku, s obzirom na to da se vesti koje govore o neravnopravnosti doživljavaju kao prilozi zabavnog karaktera. Dakako, ima nečeg interesantnog i u mazohizmu, tu ne mogu da prigovorim, ali bojim se da postoje i oni koji nisu željni ropstva, te i ako su morali da ga podnose želeli bi da se tome stane na put.

Pitanje regionalizma ne može biti političko pitanje, već jasna pretpolitička stvar. Tim pre što politike, makar one u demokratskim okvirima, nema dok ne postoje približni uslovi odlučivanja i referisanja. Ako se bude kazalo da je postignut uspeh u pogledu stranog investiranja u Srbiju, demagog bi bio onaj ko bi time mislio usrećiti i onoga ko ne živi u Beogradu, s obzirom na to da dve trećine investicija pogađaju upravo prestonicu. U takvim uslovima govoriti iz Niša o situaciji u Srbiji značilo bi govoriti o situaciji koja je daleko bolja od one koja realno opisuje grad; time se ujedno stvara iluzija o ravnopravnom statusu, ili zajedničkoj nesreći na teritoriji čitave države. Takvo stanje daleko više odgovara Centru koji pod izgovorom lošeg stanja u zemlji, pa tako i u njemu samom, legitimno prisvaja nova sredstva.

Nasuprot regionalistima, pripadnici unitarističko-centralističke struje zagovaraju politiku borbe za provinciju od strane njihovih poslanika i uticajnih ljudi u Beogradu. Zaista, ne liči li to na paradoks par excellence, pošto ta gospoda već unapred legitimiše Beograd kao centar moći i odlučivanja. Da li, pri takvom stanju stvari, koje je u stvari ovo današnje stanje, možemo da govorimo o politici iz Niša? Ili jasnije: Može li se na taj način razvijati građanska svest u provinciji, koja je ionako već navikla na prosperitet tek pod uslovom da ima «čoveka u Beogradu»?

Mi iz Differentia-e, kao intelektualna omladina Niša, obraćamo se ljudima koji nisu svojom voljom robovi u sopstvenoj kući. Obraćamo se ljudima koji imaju visokih ambicija iako ne žive u Beogradu. Obraćamo se mladima koji imaju volje da žive i od života traže uvek više, i uvek bolje. Mi se ne obraćamo beogradskim turlakovčićima, niti ljudima koji samoživo koriste povlašćeni položaj (građanina Centra) i koji uz to pokušavaju da održe takvo stanje, jer ih drugi ne zanima. Ne obraćamo se ni onim ljudima koji se nadaju da će pobeći iz ugroženih područja, koje više ne zanima ni Niš, niti prijatelji i bližnji koje ovde ostavljaju. Mi se iznad svega obraćamo onima koji ne mogu politički da se zainteresuju za neposrednu sopstvenu situaciju, ali se pitaju zašto je to tako. Naš je cilj da građane Niša dovedemo u situaciju da mogu da odlučuju o sebi, da njihova politička odluka i realno jeste odluka vezana za Niš, a ne za daleko bolji (iako nesporno i dalje loš) – srpski prosek. Biće to prvi put da se građanin periferije bavi sobom baveći se politikom, i prvi put bi politika bila javna stvar (res publica), kao instrument demokratskog opredeljenja građana.

Otud, pitanje regionalizacije ne može biti političko pitanje, već je ono uslov da bi se građanin koji ne živi u centru mogao baviti politikom, odnosno sobom.

Tekst je objavljen u niškom listu Narodne novine