DIFFERENTIA

Decentralizacija - nepoželjna tema u razmišljanjima beogradskih političara.

Ne znam da li Vlada RS kontroliše Narodnu skupštinu, umesto da je obratno, ali je evidentno da sadašnja vlast nije imala potencijala da do sada ažurira pitanje novog ustava. Uprkos tome što je promovisano više njegovih verzija, koje ne iskoračuju iz koncepta unitarne i centralističke države, za mene kao građanina Srbije značajnije je to što političari, uvezani u tradicionalnost, partikularnost i hijerarhičnost, profilišu svest građana na vrednostima iz XIX i prve polovine XX veka. Nikako da otvore ozbiljno i odgovorno jedno od centralnih pitanja - decentralizaciju Srbije. Prvi korak ka dekoncentraciji vlasti je regionalizacija Srbije. No, sada je to proskribovana tema, pogotovo nakon referenduma u Crnoj Gori (kao da je bila deo Srbije), umesto da se predoči građanima da to nije deljenje Srbije i iscrtavanje novih granica, odnosno da je regionalizacija društveni proces kojim se omogućava približavanje života građanima kroz institucionalne forme, kako bi neposredna pitanja bila bliža onima koji mogu najbolje i najodgovornije da ih reše.

Regionalizacija podrazumeva stvaranje funkcionalnije države. Već decenijama se najgrublje narušavaju kolektivna prava ljudi iz onih delova države koji se eufemistički i arhaično zovu unutrašnjost. Zar zaista nema nikoga da kaže da Srbi nisu solidarni i da onima koji i sada stvaraju dohodak treba da ostane (između 60 i 80 odsto) za ono što sami planiraju za boljitak - s obzirom na to da je provincija mogla samo to i da bude dok se o njoj brinuo centar. Pitanje jednakosti, kao jedno od centralnih pitanja pravno-socijalne države, toliko zloupotrebljavano od strane socijalističke i sadašnje vlasti - do zamene za srpski patriotizam (”Došli ste kao radnici a odlazite kao Srbi”), nije drugo do paravan za najrigidniju eksploataciju (koja može da odgovara jedino vremenu prvobitne akumulacije). Jer, ko se usudi da dobro situiranoj oligarhiji u centralama partija i centralnoj državnoj vlasti spomene regionalizam, on je izdajica i eksponent zavera, transverzala novo-starih carstava i drugih ksenofobičnih kovanica kojima se građani dodatno sluđuju. Samo još sledi plasiranje dilema o monarhiji i crkvi kao promoteru ovozemaljske vlasti i eto nas, definitivno, u XV veku - vremenu potpunog podaništva (pošto naše Evropejce ne dotiču odluke Vestfalskog mira iz 1648. godine, kada su podeljene duhovna i svetovna vlast).

Misli li se da je pojam podaništva neadekvatan za ovo vreme, tada podsećamo da je samo deceniju ranije Milošević izvršio nacionalizaciju Srbije (Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije, 1995), i da niko u tome nije video anahronost, baš kao što nam se sada spočitava da je sadašnja Srbija decentralizovana, tj. da će biti demokratizovana prenesu li se neka sitna ovlašćenja lokalnoj samoupravi. Da i novo odlaganje istinske demokratizacije niko ne smatra spornim, evidentno je na osnovu toga što nije bilo reagovanja ni na jedan od ponuđenih ustava kada se određuju prema svojini, budući da se u njima nedovoljno precizno prepliću sintagme: državna svojina, državna imovina, imovina pokrajina i imovina opština (predlog Vlade), i svojina, javna svojina, privatna svojina; te javna svojina kao: svojina države, svojina pokrajine, svojina opštine i svojina grada (eksperti predsednika Srbije). Istovremeno se spominje i imovina, tim pre što se u delu o teritorijalnom uređenju jamči pravo na imovinu. Kroz splet izraza, dva su krucijalna: svojina i imovina. Njima se centralizuju prava i obaveze pravnih lica, gde je kategorija svojine širi, a imovine uži izraz. U oba slučaja je reč, bilo da se radi o državnoj ili javnoj svojini, o modusima koji imaju hijerarhijsku prednost u odnosu na niže oblike: »Vrstu i visinu izvornih prihoda autonomne pokrajine određuje organski zakon«. (čl. 151, stav 2), kao što se i »Jemči pravo opštine, grada i autonomne pokrajine na imovinu i sopstvene izvorne prihode, kao i pravo na slobodno raspolaganje prihodima, u okvirima njihovih ustavnih nadležnosti.« (čl. 162, st. 1, deo Imovina i izvori prihoda, eksperti predsednika Srbije). Doda li se ovome i naredno zbunjivanje građana, najpre da će se vratiti imovina gradovima i opštinama, nakon čega se predlog povlači, kao i najnovija najava o novom Nacrtu zakona o finansiranju lokalnih samouprava (kroz projekat “Robin Hud”) po kome će se preraspodeliti oko 2,1 milijarda dinara opštinama u Srbiji, onda je potpuno jasno da Vlada i dalje ima unitarni državni pristup, da ne misli o Srbiji kao regionalnoj zemlji (sa “središnjim nivoom vlasti” - dakle, vertikalnom decentralizacijom), te da i nema nameru da poveća izvorne prinadležnosti opština na osnovu kojih novac ne bi išao prvo u Beograd, a zatim i da se od dela koji se ubire (samo za nekoliko državnih prerogativa) - vrati onaj deo koji se za državu odrađuje na nivou regiona ili lokalne samouprave.

Sve u svemu, niti se buduća Srbija projektuje kao država sa jednakim pravima građana, niti kao zajednica u kojoj će solidarnost biti institucionalizovana kategorija, a još manje kao država u kojoj se građanin vidi subjektom - jer će stepen njegove slobode i dalje biti striktno i neprikosnoveno određivan voljom centralne vlasti. A kako bi se i moglo očekivati nešto drugačije, kada se o pitanju novog ustava dogovaraju samo partije, a ne i šira stručna javnost u kojoj nema konsenzusa, tim pre što su po najnovijim istraživanjima partije glavni kočničar demokratije. Uostalom, i ovo će pitanje biti, po svemu sudeći, stvar oko koje će EU, kad-tad, imati glavnu reč, a naš ulazak u Evropu - gde je regionalizacija države takođe uslov, nije toliko relevantan za zemlje EU, koliko je stvar naših vrednosti na kojima počiva svaki oblik individualnog i društvenog života sa zastupljenijim opsegom humanosti, odgovornosti, inicijative i, svakako, institucionalizovane solidarnosti.

Prof. dr Jovan Živković za list Danas