DIFFERENTIA

Šta znači ostati u Nišu i tu studirati?

Pre više od pet godina izašao je članak u Politici pod naslovom «Studirati filozofiju, i to u Nišu!». Članak je objavljen povodom nedavnog otvaranja studijske grupe za filozofiju na Filozofskom fakultetu u Nišu. Očigledno je da ta vest probija beogradsko uho, ali samo u sferi čudnovatog. Dopisnik Politike napravio je intervju sa gospodinom Videnovićem, tada načelnikom katedre za Filozofiju, i zaključio da bi naslov morao biti onakav kakvog ga mi danas znamo. I zaista, taj naslov savršeno odgovara situaciji u gradu, kao što odavno odgovara perspektivi studenata filozofije.

Ako bismo želeli da napravimo interesantnu reklamu za investitore koje hoćemo da dovedemo u grad, morali bismo im kazati zašto bi trebalo da izaberu Niš a ne neki drugi grad u zemlji. Šta to Niš nudi, i zašto bi iko trebalo da živi ili ostane ovde? Pored značajnih a zapuštenih spomenika slavnoj i bogatoj istoriji grada, Niš može da ponudi još jedino jeftiniju radnu snagu u odnosu na ostatak zemlje (izuzev opština sa juga, u kojima se – uprkos tome – ne investira). To ujedno znači da je i kupovna moć stanovništva na nižem nivou od onog u drugim delovima zemlje, te nije preporučljivo otvarati trgovinsko preduzeće na ovim prostorima. Ali proizvodno bi moglo doći u obzir. Za krivicu što do toga godinama ne dolazi moramo teretiti lokalnu vlast koju je birao poštovani građanin Niša.

Šta bi moglo zainteresovati kreativnu dušu da ostane i studira ili stvara u ovom gradu? Niš nema nikakav kulturni repertoar, i time ne pokušavam da umanjim značaj Nisomnije, Džez festivala, Filmskih susreta ili nečeg drugog: to nisu kulturni događaji, i zasigurno neće zainteresovati naročito ambicioznog kreativca. Nadalje, Niš nema književno ili umetničko udruženje, nema ozbiljno pozorište, nema sajam-halu, nema bulevare - ima infrastrukturu koji je nemoguće dovesti u red narednih 20 godina (ukoliko se bude rešavalo ovim tempom), nema privlačne parkove, a i onih neprivlačnih je malo. Što je od svega gore, Niš nema inteligenciju (koja bi to stanje mogla da promeni). Tačnije rečeno, on do sada, za sve ove godine procesa padanja gradskog standarda, nije uspeo da okupi nekoliko ljudi (koji uspevaju da vide situaciju na pravi način) da bi se tome stalo na put. Nude se površna objašnjenja i analize situacije, krive se ljudi koji sa gradom nemaju veze i koji ga ne žele niti videti. Grad tako zavisi od onih koje Niš ne zanima, ali se zato – zahvaljujući lokalnim medijima – Nišlija znatno zanima za onoga momka koji je tako nezainteresovan za Niš. I ako se bude odlučio za "promene", to će biti odluka vezana za izbore: glasati za jednog ili drugog klona beogradske politike.

Konačno, grad je u lošem stanju a to stanje ne dopire do kritičke svesti građana u njemu. Krivi su mediji jer krive sliku o razlozima za to stanje. Ali krivi su i oni intelektualci koji bi makar pojedinačno mogli da kritikuju te medije, koji vide a ništa ne čine povodom toga. Doduše, možda bi trebalo biti skeptičniji, jer možda Niš i zaista nema ljude koji se mogu nazvati političkom inteligencijom ili inteligencijom uopšte. Prisetimo se reči Milana Kangrge, zagrebačkog praksisovca: «Nije intelektualac onaj ko nije angažovan». Dakle, prethodno pitanje navodi na konstataciju da u jednom ovakvom gradu (gradu koji ćuti) nema intelektualaca.

Pa uprkos tome, postoje oni koji završavaju nekoliko fakulteta, magistriraju i doktoriraju u ovom gradu, ali ih ne zanimaju pitanja vezana za njihovu neposrednu gradsku svakodnevicu. Nećemo ulaziti duboko u razloge za tu inertnost, mada se može pretpostaviti da ne mogu biti zadovoljni što žive u Nišu i da računaju s tim da grad jednog dana napuste. To razmišljanje nalazi puno opravdanje i ne može mu se prigovoriti. Možemo pitati jedino: "Zašto ne bismo odmah počeli sa životom?" Drugim rečima: "Zašto borba ne bi bilo to za šta su me studiranje i zvanje osposobili?"

Pokušajmo da zamislimo život jednog ambicioznog mladog čoveka u ovakvom gradu: 1) Upisuje i završava gimnaziju sa odličnim uspehom. 2) Upisuje neki od niških fakulteta. 3) Završava sve u roku sa prosekom iznad devet i po. To je osam godina mladosti provedenih u Nišu kakav je gore naveden. Sa svim nedostacima, razlikom u standardu, u studentskom životu u odnosu na Centar, on je svim takvim studentima ipak bio dobar, dobar kao odskočna daska za bolji život koji je možda mogao da bude biran i življen mnogo ranije. Niko od ovih se nije bunio, želeo nešto trajno da promeni, da misli o tome da ostane u tom gradu. Pa iako su se nadali da će se jednom pobeći i pronaći život na drugom mestu, mnogi su ostali, i to tako da ništa ne čine svih godina provedenih u čekanju da se dobije zeleno svetlo za bežanje. Diploma doktora socioloških nauka okačena iznad seoske vitrine u oronuloj kući u naselju Nikola Tesla. Povratak s fakulteta liči na povratak sa njive. Sve do novog radnog časa, i tako u krug.

Želja da se ostane u Nišu i želja da se živi punim plućima – dve su želje koje se suprotstavljaju. Jedino moguće izmirenje je: Ako si ostao, ako misliš ovde živeti – bori se za to da se u njemu makar ne diše na škrge. Borba može već istog momenta početi.

Aleksandar Kekenj, Differentia