DIFFERENTIA

Ako se, nakon ustavnih promena, decentralizacija u Srbiji sprovede u skladu sa evropskim poveljama o lokalnoj samoupravi i regionalilzaciji, buduca moravska regija imace ista prava kao Vojvodina, autonomaštvo ce postati besmisleno, lokalne pare ostajace u lokalnoj kasi, a centralna vlast u Beogradu odlucivace samo o kljucnim državnim bezbednosnim, ekonomskim, medunarodnim i slicnim temama.

Tako tvrdi Boško Ristic, narodni poslanik (DS), ranije predsednik pravosudnog i administrativnog skupštinskog odbora, koautor Ustavne povelje i Ustava Srbije, koji je, pre tri meseca, u Nišu pokrenuo preko svoje stranke najširu akciju na decentralizovanju Srbije.

Svedok: Treba li ocekivati da novi ustav izmeni ne samo odnose unutar države nego i život u unutrašnjosti Srbije?

Boško Ristic: Nema demokratizacije društva bez decentralizacije, s tim što moramo da znamo šta je to decentralizacija. Vrlo cesto cujemo zahteve za alokacijom centara moci iz Beograda u neke druge lokalne ili regionalne centre, što nije dobro. Srbiji ne treba pomeranje centara odlucivanja, nego decentralizacija na bazi ustavno-pravne zaštite regionalnih autonomija. Te autonomne regije treba da budu stvorene na bazi regionalnog plana razvoja i prepoznavanja regionalnih interesa.

S: Govorite o regijama koje bi dobile sopstvenu, a ne prenetu državnu vlast?

B.R: Te regije moraju da budu ustavno definisane i moraju da imaju svoje institucije! Možda ce to biti regionalni parlamenti i regionalne vlade…

S: Da li se, po osamostaljenju Srbije, može dogoditi takva decentralizacija koja bi autonomašenje ucinila suvišnim?

B.R: Ukoliko budem u poziciji da uticem na ta politicka rešenja, zalagacu se upravo za to da ne postoji razlika izmedu buduce moravske regije, što joj je radni naziv, i Vojvodine.

S: Asocirate na nekadašnju Moravsku banovinu, ciji je centar bio Niš?

B.R: Apsolutno, bar kad je rec o granicama. Što se tice suštine i karaktera vlasti i odnosa centra i regiona, oni bi morali biti zasnovani na principu supsidijernosti. To znaci da država Srbija treba da se odrekne svakog odlucivanja o onome što može da se reši u regiji.

S: Kakva bi vlast pripala regijama?

B.R: Svakako ne bezbednost, unutrašnji ili inostrani poslovi i još ponešto, ali ne vidim zašto to ne bi bilo, na primer, u oblasti obrazovanja! Da li mora neka centralna pamet u Beogradu da kaže kakvo ce biti obrazovanje u moravskoj, odnosno niškoj regiji? Zar neko mora iz Beograda da kaže da li ce se u Nišu zidati šestospratnice ili tridesetospratnice? Da li ce Niš napraviti spomenik tipa Ajfelove kule, ili ne? Da neko iz Beograda kaže da li je to lepo, ili ružno? O tome ne treba polemisati! Da li u oblasti kulture ili sporta treba donositi centralne odluke? Time državna vlada ne treba da se bavi!

S: Zašto te oblasti ne date državi?

B.R: Kada to ona radi, te oblasti su opterecene istim politickim odnosima koji postoje unutar same vlade ili parlamenta. Ukoliko to, po principu supsidijernosti, spustite na niže organe vlasti, stranke ce se baviti istinskim problemima naroda, a ne politickim prepucavanjima. Obicno se u velikom državnom parlamentu konkretna rešenja vezuju za krupnije politicke stavove, pa, ukoliko je predlagac iz jedne stranke, svi koji imaju nešto protiv njega glasaju protiv njegovog predloga. Da bismo to izbegli, državnom parlamentu treba ostaviti krupna i esencijalna pitanja, a u regionalnim parlamentima rešavati ekologiju, zdravstvo, školstvo, kulturu, sport i ostale slicne oblasti, koje ne treba da budu centralizovane.

S: Mnogi misle da je dovoljno da se što više državnih poslova poveri opštinama?

B.R: Demokraticnost decentralizacije nije u tome da se u lokalnoj sredini samo obavljaju poslovi povereni od vlade. Jedan od poverenih poslova je i vodenje maticnih knjiga, a on se može oduzeti lokalnoj samoupravi isto onako kako joj je i poveren. I ne treba poveravanje poslova ili prenos nadležnosti da zavisi od politickog karaktera vlasti, nego treba da bude definisano uz ustavne garancije.

S: Šta bi to znacilo u praksi?

B.R: To bi znacilo fiskalnu decentralizaciju! Regije ili neke manje jedinice unutar države, koje imaju svoj plan razvoja, mogle bi neposredno da naplacuju izvorne prihode i da odlucuju o plasmanu tih sredstava, kako bi se omogucio ravnomeran regionalni razvoj.

S: Zar sadašnji Ustav ometa ulaganje fiskalnih prihoda u regije?

B.R: U principu, to je moguce i u okviru postojeceg Ustava, ali ne tako kvalitetno i potpuno. Evo, sada imamo najavu ministra Dinkica da ce kvalitetnije izvršiti raspodelu sredstava opštinama i gradovima u sledecoj godini, ali to opet zavisi od raspodele iz jednog centra. Nije u pitanju Dinkic, govorim generalno. Dok je Đelic bio ministar, i on je to radio, i opet je to išlo iz centra, prema njegovoj dobroj volji i proceni. A kad promenimo Ustav, radice se to u regiji. Dakle, potrebno je da Ustav definiše da regije dominantno uticu na svoju poziciju i na donošenje odluka koje su od interesa za gradane tih regija.

S: Zar to ne bi zahtevalo i generalne promene u nacinu vladanja državom?

B.R: Da, to ce otvariti neka nova pitanja - da li cemo imati dvodomni parlament u državi i da li ce jedan dom pripasti regionima, da bi oni usaglašavali ekonomsku politiku i na taj nacin izražavali svoje specificne zahteve. To je posebno važno u vreme tranzicije.

S: Zašto baš u tranziciji?

B.R: Postoje gradovi koji su optereceni starim velikim privrednim sistemima, pa su u vreme tranzicije ugroženiji nego neki koji su imali male fleksibilne proizvodne ili uslužne celine. U Boru, na primer, gde citava opština zavisi od sudbine rudnika, morate imati specificnu politiku u oblasti socijalne zaštite. Nije moguce imati isti stepen socijalne zaštite u Beogradu, koji je fleksibilan, u koji dolaze velike investicije i koji ima budžetski suficit jer ne može da potroši pare koje ima, i u Boru, koji je osiromašen i gde se ljudi plaše šta ce biti kad ostanu bez posla, a imaju više od 50 godina pa ne mogu ni da se prekvalifikuju, niti da se doškoluju, niti je realno da, u njihovim godinama, krenu u porodicni ili drugi biznis.

S: Mnogo toga je regulisano Evropskom poveljom o regionalizaciji, zašto je naša praksa drugacija?

B.R: Organizacija državne vlasti nije stvar standarda, nego konsenzusa, dogovora. Da li cete imati dvodomni parlament nece reci Evropa, nego stranke u Srbiji. Ako tu ne bude dogovora, nece biti ni ustava. Kako cemo napraviti strukturu državne vlasti, kako cemo sprovesti decentralizaciju, ko ce biti garant samostalnosti regionalnih zajednica, koliki ce biti nivo nadležnosti koje ce preuzeti iz Ustava, sve je to stvar našeg dogovora.

S: Govorite samo o regijama, zašto ne pominjete pokrajine?

B.R: Zato što nece biti potrebne, izgubice svrhu! Zašto bi niška regija bila u podredenom položaju u odnosu na Vojvodinu? Zašto bi meni neko uskratio pravo da imam isti nivo autonomnosti kao što ima Vojvodina? Ali, gradani buduce moravske regije, gde bi Niš prirodno bio centar, moraju da se izbore za tu svoju poziciju.

S: Kako da se izbore gradani, kad u ovoj zemlji odlucuju stranke?

B.R: To znaci da moraju da uticu na politicke cinioce koji ce ucestvovati u buducoj decentralizaciji. Moraju da se izbore za takav karakter decentralizovane državne vlasti u kojem ce regije imati sve izvorne prihode i izvorne nadležnosti koje ce ustav garantovati.

S: Zar se ne bojite da ce time Srbija biti do kraja rasparcana?

B.R: Ustav je taj koji ce, istovremeno, postaviti ogranicenja kako bi sprecio da dode do rasparcavanja Srbije. Ja mislim da ce decentralizacija relaksirati politicke odnose i to ce dati šansu da rešimo i neke druge goruce probleme, koji ce se javiti posle osamostaljivanja Crne Gore, sa rešenjem statusa Kosova. Recimo, to ce biti jug Srbije ili neka rubna podrucja u granicnim predelima sa našim susedima. A, ne zaboravite, naša buduca zapadno-evropska granica bice na istoku - Bugarska i Rumunija.

S: Ipak, mnogi ce Vam zameriti da ste separatista?

B.R: Bez razloga! Nece se država raspasti ako imate cetiri razlicita modela obrazovanja. Ali, nece biti dozvoljeno da imate cetiri vrste pravosudnih sistema u jednoj državi. Pravosude mora ostati centralizovano, s tim što ce se neke instance završavati u regijama. Vrhovni ili kasacioni sud bi uredivao jedinstvenu primenu prava i zakona. Kod fiskalnih zahvatanja bitno je ne samo dati nadležnosti regijama, nego i mogucnost odlucivanja.

S: Spremni ste na sudar sa širokim frontom nepoverenja?

B.R: Rec je o procesu u okviru kojeg bi trebalo definisati prioritete i resurse, kao i centre za regionalnu politiku koji ce istovremeno edukovati novinare i politicare, bez obzira na njihovu partijsku pripadnost. Treba široko raditi na tome da se ta fama o decentralizaciji koja je, navodno, ravna separatizmu, nekim ljudima izbije iz glave. Da shvate da je decentralizacija samo približavanje vlasti obicnom gradaninu.

S: Može li decentralizacija bez odvojenih kasa?

B.R: Ne radi se samo o ubiranju i trošenju prihoda, nego je bitno kako ce regije uredivati svoje fiskalne sisteme. Necete imati ista fiskalna opterecenja u Crnoj Travi i Nišu, jer niko nece otici u Crnu Travu, svi ce hteti da, pod istim uslovima, dodu u sredinu u kojoj je mnogo više toga uredeno. Još je drasticniji problem kad neko treba da bira izmedu Niša, Indije ili Beograda. Svi ce najpre otici u Beograd, zato što ce imati izgradenu infrastrukturu i ogromno tržište, pa ce uz ista fiskalna opterecenja otici tamo gde postoji više šanse da se zaradi. Ali, ako Niš ima prava da na tri godine oslobodi preduzetnika nekih poreza ukoliko zaposli odreden broj radnika, onda ce on, možda, pronaci interes da dode u Niš.

S: Zar se ne bojite da se izvlacenje para iz Beograda mnogima nece dopasti?

B.R: Ne vidim zašto bi Beograd odlucivao o generalnom fiskalnom sistemu u Nišu ili Novom Sadu. Svako ce to odredivati prema svojim potrebama, a država ce biti kontrolni mehanizam, kako regionalna prava i slobode ne bi bila pogrešno primenjena i ne bi dovela do urušavanja državnog sistema. Malo se razlikujemo u tome koje ingerencije treba zadržati na centralnom nivou. Španski model, za koji se zalažu mnogi clanovi DSS, je bliska osnova za moguc razgovor o nacinu decentralizacije.

S: Da li je aktuelna vlast u Srbiji spremna da pokrene takve promene?

B.R: Buduca vlada, ona koja treba da bude formirana po donošenju novog ustava ili ona koja taj ustav želi da iznedri, morace da ima, u okviru svojih resora, i ministarstvo za decentralizaciju i lokalnu samoupravu. To ne sme da bude sadašnje ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Pogledajte smisao tog naziva: državno upravljanje lokalnim samoupravama!

S: Ali Srbija i sada ima okruge?

B.R: Sadašnji regioni, odnosno okruzi, samo su transmisije republicke vlasti. To su njene oci i njene uši, špijuni republicke vlasti na lokalnom terenu. Naravno, mislim figurativno. To su inspekcije, kontrole, aparat za pritisak i prinudu, državna sila koja kontroliše gradane. A cilj je da sve izvorno krene od gradana i da gradani putem autonomije rešavaju svoje odnose, da definišu prostorne planove, da definišu svoje resurse i prioritete gradnje…

S: Bezrezervno ste predati toj ideji?

B.R: Zalažemo se za pokret koji ce stvoriti regionalnu autonomiju. Sa grupom ljudi razmatram mogucnost da iniciramo stvaranje moravske regije. Naravno, u okviru sadašnjeg ustavno-pravnog sistema nije moguce taj proces dovršiti do kraja.

S: Takva vrsta decentralizacije podrazumevace i velike razlike u razvoju, Vojvodina i jug nisu isto?

B.R: U decentralizaciji i razvoju regionalnih autonomija nužan je princip solidarnosti. Upravo je deklaracija, doneta u Cirihu 1986. godine, kojom se promoviše regionalizam i pokrecu regionalne inicijative, garantovala ravnomeran regionalni razvoj. U Evropi, oni regioni koji imaju 70 odsto od prosecnog bruto proizvoda po glavi stanovnika, postaju dotirane regije. Ostale regije imaju obavezu da ulažu u njih. To nisu bespovratne pare! Država se odrice dela fiskalnih prihoda, recimo poreza, kako bi podstakla investiranje. To su poslovi vodenja makroekonomske politike u sagledavanju regionalnih i lokalnih interesa, s tim što regije imaju mehanizme da pritisnu centralnu vlast da vodi makroekonomsku politiku u skladu sa regionalnim potrebama.

S: Mislite li da ce politicke stranke lako pristati na razgovore o decentralizaciji?

B.R: Gradski ogranak Demokratske stranke u Nišu, kojem pripadam, promovisao je februaru projekat decentralizacije državne vlasti, ravnomernog regionalnog razvoja i podsticaja regionalnih inicijativa. Pozvali smo i druge stranke, lokalne samouprave, strane investicione fondove, male akcionare, poslovna udruženja i sindikate, da prepoznaju taj interes. To nije stranacki nego politicki interes gradana odredene regije, koji imaju potrebu da te svoje interese iskažu zasebno i da, van centralne vlasti, rešavaju o prioritetima svog razvoja. To je smisao decentralizacije i za to cemo se zalagati, a javnost ce prepoznati da li cine dobro oni koji nam se u tome pridružuju.

S: Da li ce odlazak Crne Gore ubrzati donošenje ustava Srbije?

B.R: Mislim da hoce, jer ce sve politicke odgovorne snage u Srbiji morati da sednu za sto, da otvore razgovor o buducnosti Srbije i postignu konsenzus o njenom ustavno-pravnom statusu. Pri tome ce postati jasno kakvu vrstu države želimo da stvorimo. To se ne sme prepustiti nekim retrogradnim snagama, opterecenim zabludama iz prošlosti. Njima se ne sme dozvoliti da ponovo stvore neku partijsku državu. Moramo graditi otvoreno društvo sa nezavisnim institucijama, koje ce u broju i sadržaju imati ustavne garancije. Demokratske opcije se sigurno nece sporiti o tome!

Nedeljnik Svedok