DIFFERENTIA

Zbog čega se mladi nakon završenog školovanja u većim gradovima nerado vraćaju u provinciju?

Nije redak slučaj da doseljenici u glavnom gradu Srbije trpe mnogo veću bedu i lošije uslove života od onih koji ih čekaju u njihovim zavičajima. Iako je prosečna plata u Beogradu znatno viša nego u unutrašnjosti Srbije, troškovi života u prestonici su, takođe, znatno veći. Zašto se mladi ljudi nakon završenog školovanja u Beogradu ili nekom drugom većem gradu nerado vraćaju u provinciju? Problem je, svakako, u nerazvijenosti manjih mesta i njihovoj oskudnoj kulturnoj ponudi, ali i što se poslovi u pojedinim sredinama vezuju isključivo za jednu ili dve delatnosti. Treba podsetiti da u Srbiji još uvek funkcionišu industrijski giganti koji zapošljavaju i do 50 odsto raspoložive radne snage na tom području. Istraživanja o mobilnosti radne snage potvrđuju da je među nezaposlenima najveći procenat onih koji nisu spremni da menjaju mesto boravka zbog boljeg posla, dok je najniži kod onih koji rade honorarno ili na određeno vreme.

Srbija je, dakle, suočena sa problemom metropolizacije - Beograd je za većinu građana jedina tačka u kojoj se ukrštaju sve, u tom trenutku raspoložive perspektive za karijeru ili život uopšte. I dokle god se o decentralizaciji i regionalizaciji u Srbiji bude samo pričalo, to će biti realno stanje stvari koje diktira (i opravdava) pomenutu percepciju građana. Rešenje na kojem uporno insistira “unutrašnjost” jeste ravnomernija strategija regionalnog razvoja.

Iako rezultatima anketa treba prići sa izvesnom dozom sumnje, zbog eventualnih neiskrenih odgovora ispitanika, podaci do kojih se došlo putem specijalizovanog sajta za zapošljavanje (poslovi.infostud.com), pokazuju malo drugačiju sliku od one koja se može steći u praksi. Oko 21 odsto posetilaca sajta poslovi.infostud.com smatra da u svom mestu može da dobije posao i razvije karijeru kakvu želi. Gotovo polovina njih misli da to nije lako ali je moguće, pokazuju rezultati ankete koju je popunio 3.401 posetilac sajta. Oko 36 odsto stanovnika glavnog grada smatra da u svom mestu može da dobije posao i karijeru kakvu želi, dok je oko polovine ispitanika odgovorilo da “nije lako, ali se može”. U drugim većim gradovima, kao što je recimo slučaj u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Subotici, procenat onih koji smatraju da u svom mestu mogu da pronađu odgovarajući posao, značajno opada. Tako, recimo, tek svaki deseti Subotičanin misli da je u tom gradu moguće naći željeni posao.

Posmatrano u odnosu na struku, najveći procenat onih koji ne vide budućnost u svom mestu bave se brigom o lepoti (50 odsto), tehnologijom, metalurgijom (42 odsto), turizmom, ugostiteljstvom, kao i medicinom, farmacijom, veterinom (39 odsto), medijima i kulturom (38 odsto). Ovaj procenat je najmanji kod ljudi koji se bave grafičkim i izdavačkim poslovima (14 odsto) i oni u mnogo većoj meri ne bi menjali prebivalište zarad boljeg posla (21 odsto) u odnosu na ljude drugih profila.

Mesto boravka zbog posla ne bi promenilo samo sedam odsto ispitanika, 66 odsto je sigurno da bi, a 27 odsto je odgovorilo - možda. Međutim, svaki četvrti ne bi otišao u manje mesto od onoga u kom sada živi. Svega nešto više od 40 odsto ljudi bi bez dileme prešlo u manje mesto ako tamo mogu da dobiju bolji posao, dok ostali nisu baš tako sigurni. Sa druge strane, u inostranstvo bi zarad posla otišlo čak 68 odsto ispitanika, dok je negativno odgovorilo samo 12 odsto. Ostali bi razmotrili ovu mogućnost.

Od onih koji bi sigurno otišli u inostranstvo, svega 35 odsto misli da nema šanse u svom mestu. Generalno, bez obzira na to kako vide svoju karijeru u svom gradu, uvek bi više od 60 odsto ispitanika bez problema otišlo u inostranstvo, zarad boljeg posla. Podaci istraživanja ukazuju na to da na odluku ispitanika da li bi se preselili zbog posla, najviše utiču plata i radna pozicija i mogućnost napredovanja, dok su ostali faktori značajno manje zastupljeni. Kod onih koji ne bi menjali mesto boravka, mnogo jači uticaj na tu odluku imaju porodica i prijatelji (22 odsto), dok je onima koji bi sigurno menjali mesto to od mnogo manjeg značaja (osam odsto).

Najveći broj onih koji ne bi menjali mesto boravka su doktori nauka - 18 odsto dok se kod ljudi na ostalim obrazovnim nivoima taj procenat kreće od četiri do osam odsto. Među ženama je nešto veći broj onih (u odnosu na muškarce) koje su izrazile spremnost da ostanu tu gde jesu. One i u većoj meri nisu spremne da odu u manje mesto (30 odsto) u poređenju sa muškarcima (18 odsto). Žene malo veći značaj pridaju porodici i prijateljima, a malo manji plati.

Da je nedovoljna mobilnost jedna od najizraženijih karakteristika radne snage u Srbiji potvrđuje i Radovan Ristanović, direktor Nacionalne službe za zapošljavanje. On kaže da je nedavna anketa pokazala da bi mnogo više ljudi pristalo da promeni zanimanje i vrstu posla nego što bi bilo spremno da promeni mesto boravka - čak 80 odsto anketiranih ne bi se preselilo zbog posla.

- Ne verujem da su ključni razlozi za takvo ponašanje subjektivne prirode, jer je činjenica da naši ljudi idu u svet da rade i sasvim se prilagođavaju novim uslovima. Osnovni problem za nemobilnost je najverovatnije niska zarada koja ne može obezbediti radniku da kad promeni prebivalište ima i neki normalan život - objašnjava Ristanović.

Zbog toga što ne nalazi ekonomsku opravdanost da pola plate odvaja za stanarinu u drugom mestu, pojedinac, kaže naš sagovornik, radije prihvata da živi u svom mestu sa manjom zaradom ili radeći u sivoj ekonomiji.

Danas