DIFFERENTIA

U centralizovanom društvu kakvo je naše, i uz to društvu sa visokim stepenom nacionalne svesti, potreba i traganja za (navodno) izgubljenim ili bledim naci-identitetom, borbu za prava «margine» nemoguće je voditi na planu državnih ili društvenih institucija. Uramljena u nacionalizam pod pravoslavnim plaštom, srpska demokratija ili demokratija na srpskim daskama krije svoje nakazno, despotsko lice; tako građanin pred sobom ima izraženo nacionalističku opciju vođenu pričama o blagostanju u izolaciji i pod bombama, i alternativu u vidu samo retoričko-demokratskih deklaracija o postizanju evropskog standarda, pa i to samo za privilegovanu grupu ljudi, onih u Centru. I naivnom posmatraču brzo dođe do pameti zaključak da je u takvom scenariju nezahvalno biti srcem u politici, pa čak i biti na bilo koji način angažovani građanin. Građanin margine je ovde instrument dijalektike establišmenta, subjekt prema kome se održava jednosmerna komunikacija: on je nemušti povremeni sudija, i to iscrpljuje njegove ingerencije. Građanin koji se obraća instituciji za ostvarenje svojih demokratskih prava obraća se onome ko mu ih je oduzeo; ako se komunikacija odvija na institucionalnom nivou jedino što proizlazi jest podrhtavanje dasaka teatra u monologu. Građanin van Centra, marginalac, jest subjekt bez subjektiviteta u kvazi-demokratskoj svakodnevici Srbije.

S druge strane, građanin Centra nema potrebe za tim srčanim predavanjem političkim predstavama. Tačno je da će on jednim okom posmatrati i želeti Evropu, ali na kraju celokupnog dešavanja u bližem okruženju moći i da se zadovolji konstatacijom da u ovom momentu on živi najviše što Srbija nudi. Građanin Centra je građanin prvog reda, odmah ispod oligarhijskih glavonja. I to je demokratija, baš kao što se u vreme staljinizma epoha nazivala komunističkom.

Da je na sceni specifična vrsta mistifikacije: multidisciplinarna i omniprezentna, počev od zamena teza kulturnog mainstream-a i alternative, sve do političkih permutacija i kalkulacija desnim i levim (npr. JUL kao desni ekstremitet Staljina Malog), s obzirom na nedovoljnu popularnost i razvoj civilnog sektora - jasno je manjem broju ljudi. Navešću kao primer to što se politički angažman unapred pretpostavlja kao angažman u političkoj stranci (izbor nije od velikog značaja). Što je najinteresantnije, u političkim strankama našeg tzv. demokratskog društva vlada još veća hijerarhija i trivijalno predrasuđivanje, tako da je aktivizam u njoj podređen pravilu koje glasi: par godina potrčko, zatim glasilo nadređenih, pa tek onda funkcija sa koje se može čuti tvoj glas, opravdan odanošću neprikosnovenoj ideologiji stranke. Građanin se ukalupljuje u sistem stranke bez povratnog udela u njenom prilagođavanju potrebama zajednice, odnosno ljudi u njoj. “Demokratsko” je sada jedino to što možeš birati kom sistemu ćeš se prikloniti, čijim kalupom ograničiti svoj glas, um, ličnost i potrebe; i konačno: čiju ćeš indoktrinaciju širiti međ onima koji su “naivno” stranački neopredeljeni.

Još nekoliko zavesa krije poziciju građanina trećeg reda, onoga koji je počeo da sumnja u demokratiju, ali ne i u to da je ovo što on živi proizvod ili proces demokratizacije. Odavde, sa niške Tvrđave, jasno vidimo letargiju građana: predočene su sve (zamislive, legitimne, doktrinarne) političke opcije od kojih nijedna nije dovela do života koji se može nazvati dobrim; i dalje do zaključka da je politička stvar autonomno polje (poslovno, biznis) ljudi koji su odabrali takvo zanimanje, da se u to ne mogu mešati “obični ljudi” ni na koji način. Najednom imamo situaciju u kojoj neki ljudi odlučuju o tome gde ćemo raditi, pod kojim uslovima, da li ćemo imati posla, gde ćemo studirati, kakav prevoz koristiti, koliko šta plaćati, a da ni u jednoj od tih odluka nemamo nikakvog udela, niti posrednog. Političar je bog na zemlji, demijurg našeg jedinog i možda cenjenog života.

Centralizacija, koju navodimo kao razlog najvećeg broja naših problema, deluje – iako nenamerno, naivno – daleko pogubnije no što državnici u Beogradu pretpostavljaju, ostavljajući posledice sve ozbiljnijim i opasnijim. Pored kulturne, ekonomske, obrazovne, zdravstvene, investicione i administrativne diskriminacije i eksploatacije od strane Centra, na delu je i jedna neintencionalna medijska indoktrinacija koja je dovela do toga da se građanin trećeg reda obrati sebi u nevolji rečima: “Tako je oduvek bilo”, ili “To je prirodno”, pa i kad je u pitanju odnos prema Centru: “Zar nije sasvim normalno da se sve nalazi u Beogradu i da se tamo najbolje živi?” Građaninu trećeg reda ipak je ostavljeno da se za nešto prisno veže, a to su crkva i istorija (nacionalnost, tradicija). Na taj način tzv. demokratski esteblišment dobija odane građane - i od njih zahvalnost! - građane na nemaštinu i bedno životarenje otporne (prilagođene, usaglašene), koji će prijatelja i brata uvek pronaći verom i nacionalnošću. Država koja nam je omogućila da se okrenemo tim (večnim?) vrednostima postaje posrednik u našem putu ljubavi, razumevanja i sreće – u jasnoj bedi i nesreći. “Ako ništa nemam, mogu još da se smejem”, kaže komšija koji ima mesečnu platu od 30 evra.

Situaciju na jugu zemlje još više čini komplikovanom i nejasnom za građane to što, budući siromašni, većina građana nije putovala dalje, nije videla sveta ili – što nas najviše zanima – nije videla kako izgleda i živi Centar, te misli da je pri pomenu reči “Srbija” u stvari svejedno gde u njoj živite. Iznenađujući podatak da je upravo u toj Srbiji u kojoj se generalno loše živi, što je verovatno ispravno zaključiti, ipak zabeležen jaz u odnosu životnog standarda nekih njenih delova i opština. Tako nailazimo na stidljiv izveštaj Republičkog zavoda za statistiku koji kaže da je u zemlji zabeležen odnos u prosečnim primanjima 1:22, pri čemu je najbogatija opština ona koja pripada Centru, dok je druga – 22 puta siromašnija – sa juga, tačnije u blizini naše Tvrđave. Pa i kad bi se ovaj Svrljižanin hteo pobuniti protiv Centra, i potražiti ujednačavanje standarda, kome bi se mogao obratiti? Instituciji koja ima sedište u Beogradu, i to u opštini koja je 22 puta bogatija od njegove?