Falusoidna igla
Dva interesantna beogradska projekta (dodatna markica za bgd-ski Hram i fond za izgradnju bgd-skog tornja) izazvala su kod naših sugrađana i ljudi s juga zemlje različite reakcije. Videli smo (iz Narodnih novina) kako se izjašnjavaju oni koji će sutra već biti prozvani mladom niškom inteligencijom, koji, uzgred, iako jedino što znaju računati s novcem, ipak ne znaju izračunati koliko je novca na sličan način izašlo iz niške kase da bi ušlo u beogradsku. Uz to kao da je teško uvideti da suprotnog protoka nije bilo vekovima. Ima l’ zaista neke čudne veze međ ovim gradovima i ljudima, tako da jedan daje, a drugi maše palicom i traži još, sasvim legitimno.
Ruku na srce, ima i onih koji osuđuju pomenute, takozvane "humanitarne" akcije prikupljanja novca ili pljačkanja naroda. Oni kažu kako je republičko ili narodno investiranje u te objekte (estetske, kao što je Toranj, ili religiozno-estetske, kao što je Hram) čisto bacanje para. Ali to je samo jedna strana ovih akcija, samo lice stvari. Prave plesni otkrivaju se tek kad zagleda neko kome je oko još uvek dovoljno sjajno da neometano i pročišćeno povezuje situacije, dela i namere.
Na jednoj strani gladan narod (kako se govori u javnosti), među poslednjima u Evropi gledajući godišnje dohotke, na drugoj: narod koji ima nekoliko balkanskih i evropskih čuda (Arena: najveća u Evropi takve vrste; Hram: najveći od pravoslavnih u svetu; VMA: najveća od sličnih ustanova na Balkanu). Na jednoj strani (u Nišu) borba za dobijanje obroka iz nacionalne kuhinje kako bi se preživeo današnji dan, na drugoj (u Beogradu) borba za izgradnju još jednog čuda, za trećinu većeg od onog koje je NATO srušio u agresiji ‘99-e godine, a koji je i takav bio svojevrsno evropsko zdanje (mada je imao i drugu funkciju pokraj te estetske). Na jednoj strani (unutrašnjost) štednja i poziv na dobročiniteljstvo kako bi se obezbedio smeštaj ljudima koji od godine bombardovanja nemaju krov nad glavom, na drugoj (u Beogradu) poziv na izgradnju velezdanja na Vračaru, i to pod okriljem humanosti.
Žal za Tornjem ili želja za Hramom mogu biti neizmerni, ali može li se želja umetnika (esteta, hedonista) i teologa (esteta, hedonista i hrišćana) iskupiti pred željom onih koji nemaju gde da stanuju, ili pred onima koji nemaju šta staviti u usta kako bi preživeli do sutra bez kopanja po kontejneru? Može li taj luksuz da postoji u zemlji u kojoj je više od 50% stanovništva siromašno, u kojoj postoji ogroman procenat nepismenih, nezaposlenih, gladnih, izbeglih? Postoji li veći stepen perverzije od te da se, u času vapaja jadnih, na drugom mestu podižu čuda koja probijaju evropske i svetske standarde? To, svakako, nije samo šamar ostatku zemlje, mnogo je više i od perverzije: to je psihoza moćnika, sadistički odnos i silovanje bližnjih.
Kao (šaljiv, u času tuge) odgovor mogli bismo predložiti otvaranje specijalnog računa koji bi trebalo da okupi novac za izgradnju zdanja u čast Beogradu, u obliku falusoidne igle, na nekom od trgova u Nišu (i drugim gradovima). Simbol našeg vekovnog odnosa, našeg zajedničkog plesa za vreme kojeg smo se - lukavi i slepi - smešili. On bi mogao da bude visok makar koliko i budući beogradski toranj, nekih 300 metara, sa početnim prečnikom od nekoliko metara. Valjalo bi predložiti da sve to "ide" pod okriljem humanitarnog, eventualno kao arhitektonsko-umetničko nadahnuće, kako ne bi izostala pomoć i od strane umetnika (iz Beograda, naravno) koji projekat neće na vreme razumeti. Ipak, najvažnije bi bilo ne omanuti u republičkoj skupštini prilikom predloga da se dvema markicama pridruži i treća, koja bi koštala makar koliko i ona avalska. Narod obavestiti po usvajanju predloga. On će nekako već i to progutati, kao što je uvek gutao.
Aleksandar Kekenj, Differentia
If you enjoyed this post, please consider to leave a comment or subscribe to the feed and get future articles delivered to your feed reader.
Comments
No comments yet.
Leave a comment