Buđenje
Mišljenje o novom projektu cepanja Srbije od dana pomirenja s Kosovom rezervisano je, barem po rečima medija, za pitanje statusa Vojvodine. Zašto? Iz prostog razloga što tamo postoji nacionalno šarenilo, multikulturalnost, što je sredina multietnička, što, opet, nekome u pozadini ne odgovara. Svejedno, medijska pažnja povećava tenziju i mogućnosti realizacije planova i jedne i druge strane; drugim rečima, kockice su bačene tek kad se kamera bude skoncentrisala na njih. A to se upravo događa.
Nas, jasno, ne zanima situacija u Vojvodini, jer bismo je mogli posmatrati kao drugu državu bilo da pokrajinske granice budu izbrisane, bilo da Vojvodina postane druga republika ili država. Nevidljive granice su mnogo gore od onih koje su isplivale na površinu. Koliko je teže boriti se protiv nevidljivog neprijatelja, tako je i protiv nevidljivih državica unutar jedne koju skupa nazivamo našom.
Interesovanje nam budi jedino medijska nepažnja vezana za proklamovanje opasnosti od mogućih separatističkih ideologija na prostoru koji ne naseljavaju samo ljudi srpske nacionalnosti. To viđenje situacije kroz prizmu nacionalnog zaklanja pogled koji teži da neki prostor rasvetli sa stanovišta drugih interesovanja, problema i pozicija. I ne samo da zaklanja već i iscrpljuje, sa snažnim posledicama indoktrinarnog. Nišlija - koji kod slepih ili očiju koje vide tek površinu stvari - ne uspeva da sagleda specifičnu lokalnu situaciju jer mu se stalno nameće neka druga, ne kao primarna, već kao jedina iz te oblasti. Još bolje, tim pre biće zaboravljeno i na druge stvari koje se događaju ili ne događaju na drugim prostorima (bez etničkog šarenila), a koje bi mogle mnogo jače da zabole.
Danas imamo prilike da čitamo o jugu Srbije (bez Kosova) koje želi autonomiju, pri čemu se podrazumeva da se radi o albanskom/šiptarskom interesu, dakle interesu koji se tiče nacionalnog. Niko pri pomenu autonomije juga Srbije ne misli na autonomiju druge vrste. Naprosto, izgleda kao da govori lud čovek kad bi pomenuo da bi hteo autonomiju Niša ili regiona, a da uz to kaže kako nije pripadnik nacionalne manjine i da razloge ne traži u nacionalnom. Jasno je da će pitati: jesi li došao iz Bugarske, Albanije, Hrvatske? Doktrina nacionalnog ili interesa manjine dobila je na pažnji i učvrstila se zahvaljujući brojnim ratovima, da bismo danas živeli period postratne traume kojoj se kraj ne vidi.
Izgleda kao da se u ovom slučaju država nameće kao predmet višeg od ličnog interesa, nešto poput ideologija totalitarnih režima s polovine XX veka. Čini se da je takvom indoktrinacijom čovek nasankan da misli o onome što nema, da bi zaboravio na ono što mu je pred nosem. Ako sam Srbin, i pri tom imam platu kojom ne mogu da se ishranim, trebalo bi - poštujući ono što je na usnama medija i državno-nacionalne politike - da mislim ipak prvenstveno o tome na koliko kvadratnih metara se prostire moja država. Odgajati čoveka tako da zaboravi na sebe, misleći na državu, jest kriminal koji liči još jedino na praksu totalitarnih sekti. Da neko vidi izlaz u stepenu autonomije, odnosno zaštite prava lokala u odnosu na Centar (Beograd), to je pravo i primarni interes koji postoji kod živih bića već s rođenjem. Jedino savremeni indoktrinirani čovek može da ratuje i rizikuje život braneći nešto što je puka institucija i što ga se najčešće nimalo ne tiče, od čega nikada koristi neće imati, sa čim ni u kom pogledu nije tako blisko povezan da bi bilo kakvu uslugu činio. To može biti jedino ludost. To jedino mogu učiniti naočare bronzanih stakala. Jedino što se od Nišlije i svakog uspavanog građanina traži jeste da te naočare skine i baci, i kaže da želi sebi bolje - ne sutra, već - danas. Nadalje će sve biti mnogo lakše.
Aleksandar Kekenj, Differentia
If you enjoyed this post, please consider to leave a comment or subscribe to the feed and get future articles delivered to your feed reader.
Comments
No comments yet.
Leave a comment